?ovek je stao pored kante za sme?e na stanici metroa u Vašingtonu, prestonici SAD-a. Smestio se le?ima okrenut zidu. Po svemu je izgledao neupadljivo. Mladi belac u farmerkama i duksu, sa ka?ketom lokalnog bejzbol tima na glavi. Iz torbe je izvukao violinu, a rastvorenu torbu spustio ispred stopala. Ubacio je nešto sitnih dolara u torbu i zasvirao. U holu metroa za?ule su se Bahove sonate i partite za solo violinu, po nekima najve?a muzi?ka dostignu?a u istoriji.

Bilo je 7 sati i 51 minut ujutro u petak 12. januara 2007. godine. Svirao je naredna 43 minuta.  Na repertoaru je bilo šest remek dela klasi?ne muzike. U navedenom periodu pored njega je prošlo ta?no 1097 osoba. Ve?ina njih je bila na putu za posao. Pošto je re? o stanici metroa L'Enfant Plaza, koja se nalazi u samom jezgru Vašingtona, mogu?e je pretpostaviti i o kakvoj se strukturi ljudi radi. Naime, po nameni okolnih zgrada, može se zaklju?iti da je re? uglavnom o ljudima zaposlenim u vladi i državnoj administraciji.

Ukratko, nakon tri minuta sredove?ni covek je primetio muzi?ara. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na odredište. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu – izvesna žena mu je bacila dolar u kutiju. U?inila je to bez zastajanja, nastavivši da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda taj ?ovek pogledao na sat i ponovo po?eo da hoda. O?ito je kasnio na posao.

Najviše pažnje pokazao je trogodišnji decak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da ?uje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvr?u?i. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 43 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Dvadesetak je ostavilo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32,17 dolara. Kada je prestao da svira, nastupila je tišina, ali to niko nije primetio. Nije bilo aplauza, niti bilo kakve druge reakcije.

Samo jedna žena  je prepoznala violinistu.  To je bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzi?ara sveta. Svirao je delo koje je Bah posvetio svojoj  prerano preminuloj supruzi. Izvodio ga je na violini ?ija je vrednost procenjena na 3,5 miliona dolara. Izradio ju je Antonio Stradivari 1713. godine. Prošlost violine koja je nekad pripadala poljskom virtuozu Bronislaw-u Huberman-u je prili?no misteriozna, poput one u filmu iz 1998. godine pod naslovom "Crvena violina". Muziku za navedeni film je svirao, poga?ate, Joshua Bell. Ina?e, dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u simfonijskoj dvorani Bostonske državne simfonije i karte za pojedina sedišta su koštale 100 dolara.

Žena koja ga je prepoznala je Stacy Furakawa, stru?njak za demografiju u Ministarstvu trgovine. Ona ne poznaje dovoljno klasi?nu muziku, ali je prepoznala violinistu jer je prisustvovala njegovom besplatnom koncertu tri nedelje pre toga u biblioteci Kongresa.

Sam Bell je sa osmehom prokomentarisao da 32,17 dolara (da, onih 0,17 zna?i da su ljudi ostavljali i penije) za 43 minuta i nije loše. To zna?i da bi mu satnica bila oko 40 dolara. Od toga bi mogao solidno da živi. Pritom ne bi imao troškove agenta.

Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Washington Post. Eksperiment je obuhvatao percepciju, ukus i prioritete koje ljudi imaju. Pogledajte video snimak celog doga?aja:

Osnovna pitanja za eksperiment su bila slede?a:

Da li na javnom mestu u neadekvatno vreme:

- prime?ujemo lepotu?

- zastajemo da bismo u njoj uživali?

- prepoznajemo talenat u neo?ekivanom kontekstu?

Kompletan ?lanak o istraživanju na sajtu Washington Post-a možete da pogledate ovde. ?lanak sadrži i snimke napravljene skrivenom kamerom i izjave aktera.

U komentarima jedan od aktera tvrdi da ga ništa ne ?udi. On tuda svaki dan ide na posao. Pre par godina na istom mestu je preminuo besku?nik. Niko se nije zaustavio. ?ovek je dugo vremena ležao mrtav do dolaska policije i ambulantnih kola.

Kaže da se ljudi jednostavno kre?u pokretnim stepenicama, gledaju?i ispred sebe. Svako gleda svoja posla. Svako je pod stresom.

Podvla?e?i sve ovo, novinari Washington Post-a navode da su Amerikanci zauzeti. I to prili?no vremena unazad. Najmanje od 1831. godine, kada je mladi francuski sociolog Alexis de Tocqueville bio u poseti SAD-u. On je bio impresioniran, ošamu?en i užasnut ritmom života lokalnog stanovništva. Takav ritam je isklju?ivao sve drugo osim napornog rada i akumulacije materijalnih dobara.

Za kraj navode stihove velškog pesnika s prelaza devetnaestog na dvadeseti vek William-a Henry-ja Davies-a:

What is this life if, full of care,

We have no time to stand and stare.

"Leisure," W.H. Davies

U grubom, nespretnom i nimalo poetskom prevodu autora ovog teksta stihovi zna?e:

Šta je ovaj život ako, puni brige,

Nemamo vremena da stanemo i netremice pogledamo.

Usput pokušavaju da definišu drugi predmet istraživanja lepotu. Pitaju se šta je lepota? Da li je to merljiva ?injenica (kako je tvrdio Gottfried Leibniz), prosto mišljenje  (kako je mislio David Hume), ili pomalo od oba, obojeno trenutnim stanjem uma posmatra?a (kako ju je definisao Immanuel Kant)?

Imate dosta prostora za razmišljanje, zar ne? Ili ste i sami previše zauzeti “važnijim” stvarima?

I pre nego što krenemo da iznosimo kritike na ra?un svega ameri?kog - državne administracije, opšte kulture, na?ina života, odnosa prema umetnosti, neinformisanosti i još mnogo ?ega mislim da treba da se zapitamo par stvari.

Naravno, ni u jednom momentu ne pokušavam da negiram ta?nost prethodo navedenih mogu?ih kritika , ali slede?a pitanja bi mogla biti zanimljiva.

Zamislite situaciju da se naš violinista Stefan Milenkovi?, nekada “?udo od deteta”, ležerno obu?e i odsvira nešto u blizini zgrade Skupštine Srbije. I to na dan kada Skupština ima zasedanje.

Koliko od 250 narodnih poslanika bi ga prepoznalo?

Koliko njih bi prepoznalo muziku koju svira?

Koliko njih bi zastalo da ga sasluša do kraja?

Koliko njih bi mu ostavilo novac i zašto bi to u?inili?

Koliko njih bi pomislilo da nije normalan?

Mislite o tome i ne zaboravite da su tih 250 ljudi predstavnici našeg naroda, legalno izabrani voljom naroda. Šta odgovori na ova pitanja govore o našima politi?arima? Šta govore o našoj državi? Šta govore o našem narodu? Imamo li pravo da bilo koga kritikujemo?

Naravno uvek možemo da sve okrenemo na šalu, za koju kažu da je penicillin malih naroda. Poznato je da me?u našim politi?arima ima ljubitelja klasike. Neki su ?ak imali želju da pojedine velike kompozitore i uživo upoznaju, ali su bili isuviše mali. Pogledajte video:

Ali pustimo sad politi?are i humor i pokušajmo da izvu?emo pouke. Jedan od mogu?ih zaklju?aka ovog iskustva mogao bi biti:

Ako nemamo minut da zastanemo i saslušamo jednog od najboljih muzi?ara sveta koji svira jedno od najboljih ikad napisanih muzi?kih dela, koliko još stvari u životu propuštamo?

Autor: Luka P.

Izvor: Washington Post

Autor ?lanka za Washington Post: Gene Weingarten

Saradnici na ?lanku za Washington Post: Emily Shroder, Rachel Manteuffel, John W. Poole, Tom Shroder