Koliko puta Vam se desilo da dugo ?ekate red na šalteru? Mnogo. A da, kad kona?no do?ete na red , šalterska službenica dijagnostikuje FT1P. Znate ve?, ona ?uvena re?enica, moto svih radnica na šalterima: Fali ti jedan papir (FT1P). Dok sam bio mla?i mislio sam da sam izuzetno smotan i glup za te administrativne stvari, kad mi se to tako ?esto dešava. Me?utim, posle sam shvatio da mnogo ljudi ima sli?ne probleme. Nisam mogao a da ne pomislim da možda nije do mene. Da li je, ne daj Bože, problem u šalterušama? Ma kako je to mogu?e?
Dobro, ta FT1P situacija je ve? apsolvirana. Opisana je bezbroj puta kroz viceve, anegdote, knjige, stripove, pesme, nastupe komi?ara i sli?no. Najdublje ju je analizirao Mi?ko Ljubi?i? u svojoj knjizi „Nacionalni park Srbija“ oslikavaju?i humorom za široke narodne mase divlju šalterušu Micu ubicu. Pogledajte video.
Ono što je novo je dolazak nove generacije šalterskih službenica. Mi?ko opisuje uglavnom one koje sede u državnim ustanovama i institucijama, te javnim preduze?ima. Ima i još poneka u nekoj privatizovanoj banci koja se pri ugovaranju privatizacije obavezala da ne?e otpuštati staru garnituru zaposlenih. Ali moramo priznati da njihovo vreme ipak prolazi. S kapitalizmom stiže i nova generacija službenica, jednako ušminkana kao i sam kapitalizam. Obu?ene su u iste uniforme i sve ?ine da izgrade prepoznatljiv korporativni vizuelni identitet. Mla?e su i lepše. Bolje se šminkaju i ne nose animal print. Ne jedu burek pred klijentima. Koriste više programa na kompjuteru. To su razlike. Sli?nosti ima manje, ali su suštinske. Sli?ni karakteri, jednaka radna motivacija i posve?enost poslu.
U prethodnih nekoliko dana imao sam priliku da koristim „usluge“ i starog i novog tipa službenica.
1. Stari odlaze?i tip šalterskih službenica
Da ne dužim, uglavnom je onako kako je Ljubi?i? opisao. Treba da završim zdravstvenu knjižicu. Zna?i RZZO. Republi?ki zavod za zdravstveno osiguranje. Državna ustanova, pa je logi?no da se jede burek. Novost su elektronski brojevi. Dodeljuju mi broj i gledam u displej o?ekuju?i da zapišti i pokaže 653. ?udno, nikad nisam pomislio da bi nas državna administracija ili šalterske službenice mogle posmatrati kao brojeve. Bio sam ube?en da je svako od nas njima na svoj na?in bitan i da cene sve naše ljudske specifi?nosti. Pojava mog orvelovskog identiteta na ekranu prekida mi razmišljanje. „ Usluži?e“ me na šalteru 11. Dijagnostikuju mi FT1P uz krajnje nerazumljivo objašnjenje. Jedino što mi je jasno je da treba da promenim nekakav broj na PIO prijavi na šalteru 2. Odlazim da vidim da li treba da izvla?im novi broj za red na šalteru 2, na kojem je kad sam dolazio bio najve?i red. Obaveštavaju me da mi ne treba broj, ali da šalter 2 radi samo do 13 ?asova. Gledam na sat, jedan i petnaest. Ostali šalteri se prazne iznena?uju?om brzinom. Gledam radno vreme ostalih šaltera. Piše da rade do pola osam uve?e. Problem je što se taj broj na PIO prijavi menja svim ljudima, a to se radi samo na šalteru 2. Kapiram sistem. Ljudi su dobrom organizacijom kupili sebi vreme od jedan do pola osam ne moraju da rade. Svaka ?ast. Sigurno imaju neku vrhovnu službenicu koja je mozak cele operacije. Mastermind šalteruša. Možda smisli na?in kako da taj stari socrealisti?ki tip spasi od izumiranja. Ili na?in borbe koji ?e ih odvesti do pobede nad unformisanim tranzicionim i kapitalisti?kim srodnicama.
2. Novi dolaze?i tip šalterskih službenica
U utorak rano ujutro ulazim u banku. ?ak prerano za moje navike, ali žurim na voz koji ide samo nekoliko puta dnevno. U banci prijatno iznena?enje-nema redova. Prilazim šalteru i predajem ve? pripremljeni obrazac za transfer novca iz inostranstva. Voleo bi da to šalje neka rodbina kod koje sam uspešno primenio stari srpski recept „kukaj za svaki slu?aj“, ali nije to. Taj novac sam morao da zaradim rade?i za strance, a u tom trenutku mi je bio neophodan. Sve, samo ne ljubazna službenica mi nakon pregledane papirologije odgovara kako ne postoji mogu?nost da mi isplate sumu u dolarima, valuti u kojoj je suma upla?ena. To automatski zna?i da moram da izvršim promenu valute u dinare ili eure po nimalo povoljnom kursu banke. Pošto sam u velikoj žurbi pristajem na tu vrstu ucene. Ali pošto taj transfer novca iz inostranstva nije njihova naj?eš?a svakodnevna aktivnost, stvar se komplikuje. Pritisnuta sopstvenim neznanjem, koje je nimalo ne boli, konsultuje koleginicu. Ni ova, naravno, nije sigurna, pa njih dve mozgaju (to se samo tako kaže, nisam siguran da su to zaista radile, u svakom slu?aju konsultuj use, to je bolji izraz). Stvar se odužila. Zovem železni?ku stanicu i dobijam informaciju da voz, kao gotovo nikad pre u mojoj karijeri putnika železnicom, kre?e na vreme. Voleo bih da mogu da se radujem tome. Pomisao da bih mogao zakasniti ?ini me blago nervoznim , ali uspevam da se kontrolišem. Uljudno zamolim službenice, da ukoliko mogu , ubrzaju transakciju pošto žurim na voz.
-Šta vi mislite, da stvari mogu da se završe za minut. Šta bi bilo da je red do vrata? -izgovara službenica dok do izražaja dolazi njena najvažnija karakterna osobina, do tog momenta, teškom mukom skrivana, drskost.
-Da je bio red do vrata, otišao bih u drugu banku, gospo?o. Ili gospo?ice, kako god.-odgovaram prili?no mirno obzirom na situaciju u kojoj se nalazim.
Službenica ne odgovara, pogledom ukazuju?i na blago pucketanje u vazduhu. O?igledno njoj puca neka stvar za ono što ja govorim.
Nevoljno mi ispla?uje iznos u dinarima zna?ajno umanjen za bankarsku proviziju. Ispra?a me pogledom koji bi trebalo uvesti u pravne definicije. Ono, kad ve? postoji „govor mržnje“ i podleže sankcijama, daj kona?no da se uvede i taj „pogled mržnje“. Odlazim i postaje mi potpuno jasno da mi mlada dama želi sve najbolje.
Zadovoljan sam sobom i izborom da se ne raspravljam dalje. Besmisleno je. Ne vidim na?in da joj za tako kratko vreme objasnim suštinske stvari. Teze su zamenjene, službenice postoje zbog usluga mušterijama, a ne obrnuto. Toliko ?esto nailazim na slu?ajeve da se te dame postavljaju kao da mi postojimo zbog njih. Banka je servis svojih klijenata za koji oni daju svoj novac. Službenice, kao prva linija kontakta i naj?eš?e jedini vidljiv deo pružaoca pla?ene usluge prve treba tu uslugu i da opravdaju, zar ne? Ili sam ja samo neki ludak koji o?ekuje da se u Srbiji dešavaju normalne stvari.
Žure?i na voz razmišljam o poslu tih službenica. Nije njima lako, a njihovim partnerima ili muževima još manje. U neku ruku mi ih je ipak žao. Da, da, i službenica. O muževima da ne pri?am. Kako god, ne mogu da im poželim ono što one žele svojim klijentima. Ponosan sam na sebe. Bez psovke i ljutnje stižem na šalter železni?ke stanice. Novi šalter, nova pri?a. Zaklinjem se sebi da ne?e uticati na moje raspoloženje. Tako je najbolje za sve.
Za kraj Vam preporu?ujem da poslušate stvar u kojoj su pomenute situacije najbolje opevane. Legendarni srednjoškolski profesor engleskog i nema?kog jezika Mile Kekin iz grupe „Hladno pivo“ i ?ekaonica“. Oprostite što dišem, ne?u nikad više...
